Wednesday, August 11, 2010

Штикли во чаршија

Да балансираш на тегет лакована штикла на искршената калдрма во Стара чаршија мора или многу да сакаш штикли, или многу да ја сакаш Чаршијата. Или и двете. Отсекогаш сум тврдела дека кога веќе градов го газат луѓе што не заслужуваат ни да го вдишат, тогаш, да се потрудиме да му учиниме со штикли, чизми и други работи кои предизвикуваат убави, накај скокотливи мисли. Ја напикав колата во едно од моите дежурни места за бесплатен паркинг, па почнав полека да се поздравувам со Чаршијата, одејќи накај заживеаната угорница, што е сега модерна, ама не толку модерна колку Ленинова (пу, пу), и се уште осиромашена од фантастичниот Арт 108, со инвентивниот Dylan Dog тоалет. Чаршијата ги чува моите сништа, моментално. Не само што е возвишена, туку само таму го има лустерот со пердуви што ме воодушеви, и само таму има сандали со какви што ќе ти се смеат на улица (утре ќе си ги купам) и уште неколку сребрени прстени што ќе ги набавам во блиска иднина. Сепак, овој пат беше веќе 9 часот и немав време да заглавувам по светкави излози, имав време само да доодам, прилично внимателно до моето кафе, во винаријата, во делот кајшто, кога ќе седнеш, гледаш надолу накај Ракија-барот и уште едно местенце... А ако се свртиш десно, го гледаш највисокиот дел на тврдината. Музиката беше прегласна, муабетот беше секојдневен, но јас морам јавно да се заблагодарам на еден господин, странец, кој ја гњавеше мојата другарка. Имено, додека тој се обидуваше да воспостави контакт, мене ми преостануваше да гледам во тоа пред мене, а тоа пред мене беше жива разгледница, поглед на безвременски пејсаж, перспектива на калдрмата, осветлена од ноќните светилки, темните излози кои знаеш дека веќе утредента ќе заживеат со рагракани продавачи од кои повеќето имале среќа животот да си го изградат токму во средината, во длабочината на овој поетичен спој на елементи. И си викам, зошто МЕНЕ не ми текна стихот „Дали волшебник те насликал?“ Ако постојат богови, тогаш некој од нив сериозно се зафатил со овој град. И веќе не е ни битно кога се откачи странецот, и што беше после муабетот. Битно, на секоја пауза, голтка кафе, или звук кој одвлекуваше внимание, успевав да украдам по еден мал момент да ја погледнам мојата слика.

Да, волшебник те насликал.

Ј.

4 comments:

  1. Возиш со штикли? Како педалите? Послушни?

    :)

    ReplyDelete
  2. :)
    Ubavo opisano. Samo sto, me cudi kako na lugjevo im tekna starata carsija posle tolku mnogu godini. Ja ostavija da se raspadne, da umira poleka, da gnie..... Zarem bese potrebno da se otvorat kafeterii i vinarii i pivarnici za da nekomu mu tekne deka imame bogatstvo koe retko koj go ima? Kako i da e, me raduva sto sepak zazivea. Porasnav vo ovaa carsija, gi vidov site promeni koi sto se slucija ovie posledni 25 godini, raka na srce, i dobrite i losite...no nikogas ne ja zaboraviv! Mozebi imase periodi od po tri-cetiri meseci da ne ja posetam, no sekogas se vrakav na mestoto na zlostorstvoto :). Tuka gi doziveav moite najveseli momenti od mladosta, vidov kako tinejdzeri stanuvaat mazi i zeni, kako edna cela kultura propagja i se vozdignuva, no i kako mozat i zidovite i kamenot da zaplacat.
    Zal mi e sto mestovo zavivuva kako rezultat na trend-setersko dvizenje, namesto zaradi ubavinata i samoto bitie na tie kamenja vgradeni po ulickite koi svedocat za celi generacii....no sepak zazivea. Se nadevam interesot nema da zamre so prefluvanje na interesot vo nekoe drugo katce na ovoj grad. Iskreno se nadevam!

    ReplyDelete
  3. This comment has been removed by a blog administrator.

    ReplyDelete